Laganu šetnju po šljunkovitoj obali plaže prekinuo je posve neprijatan upad svetlosti u njegove oči izmorene od intenziteta svetlosti. "Bravo, ponovo si zaboravio cvikere", dobacio je u bradu.
Prvo pitanje koje je postavio bilo je: "Odakle se odbija svetlost?"
Par koraka napred čekao ga je odgovor.
Na prvi pogled, taj komad čelika je izgledao jako primamljivo i posebno...
Kada ga je spazio u pesku tik do mora, znao je da će se njegova kolekcija obogatiti novim predmetom. Znao je i da su suđeni jedno za drugo, to je shvatio kada ga je uzeo u ruku i očistio od peska. Osetio je toplotu, šaka je gorela. Bio je vreo od Sunca, ali romantik u njemu je odbacio tu činjenicu, pripisujući toplotu nekoj magičnoj sili. "Horusovo oko", pomisli. Jedan od najpoznatijih simbola Egipta. Šta zna o njemu? Hmmmm... Ništa posebno. Zna da je Horus bog sa glavom sokola, i da njegovo oko predstavlja simbol pravde, istine, takođe ima zaštitnu ulogu od zla...
Sve je to lepo, ali postoje par stvari koje čuvanje te amajlije vuče za sobom. To nikako nije znao.
Odlučio je da se vrati u kuću u kojoj je odseo. Misteriozan predmet je našao utočište u vlažnom džepu. Na putu do kuće su se dešavale čudne stvari. Mačke i psi su ga stalno pratili, ptice kao da su proletale tik iznad njega, uši su mu zujale od nekog čudnog zvuka - kao da ga prati neki demon koji šapuće nešto na nekom čudnom jeziku, sastavljenog pretežno od samoglasnika. Toliko je bilo realno da se okrenuo par puta, iako ne veruje u takve stvari. Iza sebe je video - pogađate, ništa posebno. Plažu, more, miran i sunčan primorski dan. Pokušao je da odbaci sve te mračne misli tako što se koncentrisao na onaj tipičan i neopisiv miris mora. Ubedio je sebe da mu se pričinjavaju glasovi i gluposti jer je uzbuđen zbog predmeta u džepu za koji je sada imao osećaj da je težak hiljadu tona i da ga vuče pravo u zemlju. Dogegao se do te sobe i odmah ga je sakrio u fioku pored kreveta. Zaista, osećao je njegovu auru. Kako je baš on to našao, ko ga je izgubio/ostavio? To se verovatno nikada neće saznati. Ono što je njemu bilo bitno u tom momentu je činjenica da jedva stoji od umora. Obučen, pao je na krevet i zaspao gotovo istog trena kada mu je lice dodirnulo jastuk. Sutra ga čeka naporan put. Put do starog grada, vreme odmora je prošlo. Cela nedelja je prošla od kako je prvi put kročio iz autobusa ukočen od dugog puta i konstantnog sedenja. U tom vrtlogu misli se izgubio, i utonuo u san.
Zamišljao je svoj dom išaran hijeroglifima kojima je znao značenje. Pisalo je da samo mudri vladaju, da hrabri brane državu a da vredni rade i obrađuju zemlju. To je neki segment iz podele vlasti nekog tamo filosofa, Platona, činilo mu se. Ali to je Grčka, kakve veze to ima sa egipatskim slikovnim pismom?
Izašao je napolje i umalo se nije onesvestio od vrućine. Kuća mu je locirana odmah pored bazara, masa ljudi je išla u svim pravcima oko njega, a prejake zrake blokiraju platna razapeta iznad njega. Kao da se nalazi u sred pustinje, ljudi imaju znatno tamniji ten. To ga je bunilo jer je navikao na daleko bleđi prosek. Nema dileme, nalazi se u Egiptu. Načinio je par koraka napred, ciljajući središte pijace koja je bila dupke puna tog dana. Razgledao je tezge, trgovci su mu nudili prodornim glasom predmete i namirnice. "Dakle tako je izgledao buvljak u starom veku", nije baš kao u filmovima i knjigama. Oštar smrad životinja se širio munjevitom brzinom svuda oko njega. Pogled mu je okupirao klinac koji je oko vrata nosio to oko. Isto koje je on danas našao...
Izgleda kao on u mlađim danima... Ili je to varka mozga koji ključa od vrućine.
Obratio mu se na nekom jeziku jako teškog dijalekta. Taj čudan jezik je obilovao samoglasnicima, baš kao i onaj šapat koji je čuo iza sebe. Iako nije nikada ranije čuo ništa slično, savršeno je razumeo svaku reč koju je mali pričao. Taj jezik je melodija, jako zvučan, mek i pevljiv. Pričao je o hladnom vetru koji čini da se naježiš, o samom duhu Seta, boga haosa i destrukcije, koji prati čuvara. Odlučio je da preseče monolog pitanjem zašto je obrijao obrve. Zaista, primetio je da nema obrve, do izražaja dolaze jedino krupne i crne oči na tom mladom licu.
"Uginula mi je mačka. Kada ti ugine mačka, u znak žalosti brijaju se obrve", dok je dečak pričao, setio se mačaka koje su ga pratile. Sve se nekako neobično i nepovezano sklapa.
Tu se probudio. Autobus je uleteo u rupu, pomerajući mu bubreg levo-desno ali u oba pravca.
Već drugi put sanja isti san. Sada je na putu do kuće zajedno sa okom koje nosi svuda sa sobom.
Pospano je blenuo kroz prozor sa koga su se slivale kapi mlake, letnje kiše. Smiruje ga ritam kiše koja je udarala o krov autobusa. Pogledom je pratio kapi. Odjednom, primetio je da se nešto čudno dešava napolju. Neke blede senke su kao kroz blic sevale po šumi. U mraku je to bio savršeno jeziv kontrast. "Previše radiš dečko dragi", prepisao je te prikaze njegovoj mašti i sanjivom stanju. Do kraja puta, spazio je te senke još u nekoliko navrata. Prvi put se plaši tom jačinom da se blago trese. Taj strah je dovoljno jak da mu skotrlja mrave, koji mile po leđima.
Počeo je da gricka nokte i da dodiruje uvo, tik koji nosi od detinjstva. Stegao je stomak naprezajući trbušnjake, kao da je čekao da se nešto desi. Sa tim osećajem je ušao u stari grad.
I tada je krenula prava noćna mora. Narednih dana je imao osećaj da ga neko prati, osećao je prisustvo u stanu. Znao je da nije sam. Potražio je na internetu informacije o oku boga Horusa. Nije puno toga saznao. Horus se borio sa Setom, i u tom dvoboju ostao bez oka. Ko ga nađe, ima dragoceno oko boga, neprocenjiv predmet. Ali tu se javlja jedan problem...
Setov duh, mumija, traga za njim. Proganja čuvara. Priređuje mu strašne stvari, od kojih se na kraju poludi. Pošto oko ima zaštitnu ulogu, mumija čuvaru fizički ne može ništa, ali može da utiče na stvari oko njega. Tako je i bilo...
Vrata su se sama od sebe zaključavala, svetlo se palilo i gasilo, stvari su bivale razbacane svuda...
Tada je shvatio da to protiv čega se bori nije sa ovog sveta. Plašio se, nije spavao noćima, dane je provodio u milosti i nemilosti te mumije. Hteo je da sve to prestane, ali nikako nije želeo da se otarasi predmeta. Onda je shvatio da svaku dobru stvar prati i ona loša, ta tamna strana. Postao je čuvar oka u večitoj borbi sa duhom koji želi da mu na sve načine otme to oko. Navikao je na to da ga prate mačke i da čuje glasove, ponekad čak i vidi onog malog dečaka u nekom od prolaznika. Kao da ga posmatra. Tražio je sigurnost u svetlu, u gužvi, bio je retko sam... Ali tada, pred spavanje, kada si sam sa sobom i sa sobom, u sobi krene bolesni ritual zlobe. Prvo jezivi smeh od koga iz momenta zaboli glava, zatim osećaj u stomaku kao da je pojeo kantu žuči i gnoja. Paranoja, fobije, panični strah, napadi panike su sve češći. To se odrazilo i fizički. Dobijao je neke alergije, čudne ranice ispunjene limfom, zatim nepravilan rad srca, vrtoglavice, malaksalost i sve što uz to ide. I noćas ne spava, razmišlja o oku koje je stacionirano na posebnom mestu u sobi. Čuje aplauze posle svega što uradi, prate ga osobe koje kao da lebde po betonu...
Stalno vidi isto lice, lice zlobe, lice tog duha, mumije, čega god...
Nema mira, nigde nije siguran. Ne može da pobegne. Ali zašto bi? On ima oko, pobednički predmet. Sve je to znao. I sve to zna i večeras...
Jedina stvar koju ne zna je kako pobediti duha?
Kako kada je on proziran, nemoguće je naneti mu štetu...
Za tim odgovorom traga...
A to je borba protiv samog sebe. Svako ima tamnu stranu...
Upravo me ona interesuje... A tebe?
