Jedan da(n)h

Sačuvaj je od prokletih dodira.

Jer je dovoljan samo jedan dah da zamuti ogledalo...

A ona je provokativno skidala kožu sa sebe, dala mi je sve. Ja sam sve uzeo.

Ostala je gola istina. U satenskim posteljinama gužvali smo strasti. Pomešanih principa, dva potpuna kontrasta, dva savršena bića, spojeni u jedno... Sve do danas... Sve do nikad...

Uzela je samo polu san, uzela je natečeno jutarnje lice, uzela je posledice noći. Meni ostavila da se brinem o danu, da negujem ljubav u bašti, samo preko dana.

A noću? Noću zalijem biljke. Ili nju. Ili i jedno i drugo, ne znam više. Sve je postalo tako konfuzno, sada slikam po staklu zamagljenom od prokletih jesenjih kiša. Pišem po prozoru busa, po salvetama, po računima iz kafane... Sve to spada u fasciklu pod nazivom "dan".

Pa da... Opet sam prevaren. Previše varim, prevaren mi je stomak. ;)

Dan je teži od noći, teže je preživeti dan. Izazov. A noću? Veći deo noći prespavaš...

Šta znaš o tome?

Pa da, ništa, ti spavaš...

Ako je noć tvoja želja, uzmi je. Ali nemoj da mi dosađuješ danju. Pusti da uživam bar tad.

Jer dovoljan je samo jedan dan da zamuti ogledalo...

Rekao sam dan? Izvini moja greška...

Dovoljan je samo jedan dah da zamuti ogledalo...

Ali ni to nije kompromis. Ako te stvarno interesuje, ponovo pročitaj naslov...

Prestajem sa pisanjem, uskoro je zalazak. A tu prestajem ja, tu počinje noć...

A noću?

Noću se diše duplo brže...

Sačuvaj mi ogledalo kao što sam ga i ostavio.

Deblo Niotkuda

Više nikad, manje sada...

Više - manje...

Kako god...

~Više nikad, manje sada~

Zaseo je malo, čisto da predahne. "To je laž. Znaš da ćeš tu i ostati, kao i uvek.", ni ove noći nije mogao da otera misli. A ono najgore je da je glas bio u pravu. I on je znao to...

U ovakvoj situaciji, najbolje bi bilo da ostane. E tako, drago mu je bilo da je rešio to...

Ova noć je malo gora nego inače, sparna sa blagim vetrom koji mu je sušio usta. Pokušao je da sedne, i tada je tišinu noći pokvario vrisak. Ne može da zaboravi da je popio metak u predelu stomaka. Boli kao đavo, boli kao nikad. Nije mu ostalo još mnogo. Ali ne mrda nigde dok ne uradi najvažniju stvar. U srcu prerije, improvizovao je vatru, stavio da se kuva kafa u malo, metalno i pomalo zarđalo lonče, srolao cigaru, imao je seriju inhaliranja dimom i navalio se na položeno deblo, koje tu nikako nije moglo da se stvori, jer je sve bilo pusto, bez tako visoke vegetacije.

Kafa se već pušila, presipao je to u šolju i ugušio vatru, da ga kojoti ne bi primetili.

Bolelo je i dalje. "Biće sve gore", znao je i to.

Kroz misli mu je protrčala misao o njoj, njene poslednje reči pre ovog užasnog zapleta. Rekao bih "usranog", ali nije lepo psovati. Treba biti optimista, svestan realnosti, plašeći se pesimizma.

Pre nego što je dobio metak u salonu prašnjavog El Pasa, srce starog Meksika je odisalo dosadom.

"Poljubi me! Uradi to sada, i više nikad!"

Ako je više nikad, znači da je manje sada. On je jedan od likova koji žele sve i sada. Tako da je bolje više nikad, nego manje sada. Čekaće to nikad, tada će dobiti više od poljubca. A sada? Sada bi dobio daleko manje...

~Više - manje~

Spreman je. Dobro, više - manje spreman. Vežbao je baratanje revolverom, godinama je živeo po slovu zakona, krijući se iza značke. To je bilo opravdanje i karta za spas u trenucima kada mu sve dosadi pa izbuši kurvu u nekoj mračnoj ulici, Meksiko je pun prljavih pandura.

Danas je spreman, više - manje. Čim je otvorio oči, uzeo je svoju seriju. Sada je dobro. Popio šaku lekova, jutarnja doza. Nije ih gutao, žvakao ih je. Sada je još bolje. Napunio burence mecima. Sada je toliko dobro, da će da izađe. Stavio značku na rever svog kožnog kaputa, i jedino što se čulo tog dana bio je zveket mamuza o stepenište. Više - manje.

A u salonu? Gužva kao i obično... Odmah je primetio jednu mladu damu, koju mora da ima. Flertovala je sa nekim tipom, nekim traperom, šta on zna?

"Dobar dan gospodine. Molio bih vas da pođete sa nama. I vi, gospođice."

Tako su i uradili. Odveo ih je u svoju omiljenu ulicu. Ulicu smrti, ulicu razaranja njegovog sveta.

Tu mu je otac izgubio život u okršaju sa bandititma, tu mu je prva ljubav lupila šamar kada je hteo da je uzme na silu. Tu je i ubio prvi put... U toj ulici živi gospodin Lonli. A naš prljavi pandur je ceo život imao kompleks od Lonlija. Još od školskih dana. Ceo Meksiko je znao za tu priču.

Palo je šamaranje, pa je Lonli odlučio da ga provede kroz obilazak rovova blata koji su se nalazili na zimskoj podlozi starog Meksika. To pandur nikada nije preboleo. On je čak potajno i svršavao na Lonlijeve devojke, na njegovu veštinu baratanja revolverom i puškom, na njegov stil odevanja... On je ništa, poremećena buva ovog sveta... Jadan prljavi pandur.

Doveo ih je ovde sa razlogom. "Dignite ruke i okrenite se ka zidu. Prvo vi gospodine Lonli."

- Nemoj da me zoveš gospodine. Mi smo isto godište. -

"Ja ću reći kako ću da te zovem! I nemoj da mi naređuješ, ja ovde delim naređenja! Samo ja!"

To je Lonliju bilo dovoljno da shvati njegove namere. Okrenuo se brzo, sasuo mu tri metka u grudi. Lik je bio mrtav pre nego što je pao na prašnjavu kaldrmu.

Za to nije mogao biti spreman. Ni više, ni manje...

Svako na kraju postane žrtva svoje srdžbe. Kao naš prljavi pandur. Više - manje...

~Kako god~

Toliko je sve bilo brzo da nije imala vreme ni da se okrene. Pandur je ležao u moru krvi.

"Idemo odavde!", počela je da se dere i da paniči. Žene...

Probao je da je smiri, ali ona je i dalje bila u agoniji histerije. Nikada ranije nije videla mrtvog čoveka. Iako je bila dovoljno lepa da se svi poubijaju zbog nje. Nikada nije tražila to, samo se davala muškarcima bez ikakvog povoda. I uvek bi govorila "Kako god."

Zato što joj je stvarno bilo svejedno. Od nekud je izvukla skriveni revolver i opalila u pravcu njegovog stomaka. Pogodila je. Ali učinak nije ni blizu očekivanog. Ubrzo joj je mrak prekrio oči. Pesnica je onesvestila iz prve... Kako god...

Činilo se da ništa nije sanjala. Probudila se na nekom panju, u sred prerije. Osećala je miris sveže kafe i dima. On je sedeo pored nje. Tu je htela nešto da kaže, ali nije mogla. Bila je vezana, nije mogla ni da mrdne ni da priča. Ustao je, prišao joj sa nožem u ruci, savio se tako da su im glave bile u istoj ravni, a pogledi prikucani za istu stvar. Za nož. Za veliki, lovački nož.

- Sada ćemo se malo igrati. -

To je i zaslužila. Nije osećala krivicu. Znala je da će umreti večeras. Kako god...

Iz misli je trže neka toplina u stomaku. Spustila je glavu i videla nož.

- Ako izvadiš nož, iskrvarićeš za par minuta. Ako ga ostaviš, čeka te jako bolna smrt. Trajaće satima. Tome su me naučili još kao klinca. -

Ali nju nije bolelo. Ona ne može da oseti bol. Šalim se, kučka je vrištala u sebi toliko glasno da je poremetila redosled unutrašnjih organa. Suze, krv, gnoj, agonija, bol... Sve je to osećala u ustima.

On je pio kafu, pušio cigaru, naslonjen na položeno deblo koje nikako ne bi smelo biti tu.

Svuda okolo je pustoš. Ali je to sada nije zanimalo. Svejedno je...

Sada je zaspao... Krv mu se slivala niz košulju. Ugasio je vatru, kojoti neće doći privučeni vatrom, ne... Doći će privučeni mirisom krvi. O, da... Čeka je jako bolna smrt...

Više nikad neće biti kako god. Više - manje...

U Brzom Galpou

"Stiže par kapi kiše. Poslednjih dana je najveća fora da pijem kišu. Jer svaka ima neku svoju priču.

Od neba do asfalta, dug je put.", to je bila najgora zamisao koju je mogao da stvori u ovakvom trenutku. Išao je na sastanak sa nekim likovima, da završi neki posao, a kasnije na neki gala prijem kod rođakine sestre od tetke sa očeve strane. Stao je, pogledao na sat (koji nema) shvativši da jako sporo otkucava unazad. "Dobar je to znak.", još jedna bačena stranica... Nije to bilo baš tako, bar ne sve do prijema, kada se sve u njemu iznenada promenilo... Kao da nikada ranije nije imao prilike da uživa u sumraku sa Ajfelovog tornja, gledajući pravo u grad svetlosti, u grad ljubavi... "Najlepši prizor na celom svetu i u obližnjim galaksijama.", tako je mislio sve do sad. Taj prizor je ulepšala jedna devojka... Možete zamisliti koliko je bila lepa? Kladim se da ne možete, ali nema veze. Idemo dalje, haha:))

Neću ni da trošim reči, niti da oskrnavim tu lepotu jadnim jezikom, izumom čovečanstva. Ona zaslužuje nešto božje, a to nisam ja. "Mene prate duhovi melanholije. Ali se iskreno i osećam prijatno u njihovom društvu... Barem nisam sam... Kakav glup pokušaj optimizma na tako patetičan način izlaganja!", ponovo misliš o takvim stvarima liku. Uspori malo, opusti se, sada ćeš da joj priđeš i da je pitaš da li želi cigaru. Hajde, neće stajati tu celo veče na balkonu Ajfela! Tako je i uradio. Nečujno je došao iza tih predivnih leđa. Uzela je cigaru. Pričali su... Popili su i čašu vina. Čak su se i poljubili. Na kraju su šetali ivicom balkona. Bosi, zajedno, srećni jer su srećni...

Onda je on rešio da je gurne sa krova. Dok je padala, okrenuo se sa svojim starim, pomalo zlobnim osmehom. Zapalio je cigaru. Osetio je dim, povetarac mu je hladio usne od njenih.

"Glupa kučka...", bravo dečko, to je pravo razmišljanje. Tako treba. Sada se vrati kući, gotovo je...

Dok je padala shvatila je nešto što je mislila da nikada neće. Shvatila je da će je svako izdati...

Svako razočarati. Nekako je to znala i ranije, ali kao da nije htela da prizna. Njena prošlost je u nekom tunelu, odsečena od bilo kakvih izvora života i slobode. Ma ne... Kako glup izbor reči za nešto tako, mislim, priča se da je samo to ispravno... I ništa više... Nedorečen sam, izvini. Idemo dalje... Ceo vek je tragala za pravim čovekom. Za nekim ko će joj savršeno odgovarati. Pošto je imala samo promašaje, shvatila je da ima previsok kriterijum, i da se njenom lepotom izdvaja od drugih. "Nikada neću naći pravog muškarca!", govorila je često. Toliko često da je postala luda. U svakom prolazniku muške populacije, videla je potencijalnog ljubavnika... Davala se olako, na trep. Nije marila za moral, ni za stid, imala je opsesiju. A svi su je voleli jer je bila jedna od jeftinijih drolja. Radila je u prašnjavom baru gde matori bajkeri igraju bilijar i jedu pite sa limunom. Ponekad dođe neki šaban, i onda nastane tuča, pa se jedino tada lokal provetri jer tad dođu pajkani i inspekcija. To je propalo mesto propalih ljudi, ali... To ali... Ali i ljudi iz elite ove pišljive metropole. Njihovo prisustvo je vezano da davni kult ispijanja krvi devicama u podrumu tog lokala... Ma ne bre... Kako glup način da uplašiš nekoga... Idemo dalje...

To je bilo tako sve do tad. Do te noći... Dok je po ko zna koji put gledala dosadnu glavnu ulicu. Osvetljena uličnim svetlima, išarana automobilima koji jako brzo prolaze tu. Gledala je u taj grad mržnje, besa i razočarenja. "Najgori prizor na svetu celom i u svemiru.", često je govorila... Ali tu sliku je ulepšalo njegovo prisustvo...

Nosio je košulju, raskopčanu do grudi, pušio cigaru, kao neki baja, sa levom šakom u džepu, ponosno na vrhu mosta gleda ispod sebe, gleda glavnu ulicu. "Možda je on pravi. Priđi mu, smesta!", glas u toj lepoj glavici je bivao sve jači. "Pitaj ga da li ima upaljač!", tako je i uradila. A on? On je hteo upaljač. Šetali su se po mostu, pričali. Čak su se i poljubili... A onda je ona shvatila da on nije pravi, i bacila ga je sa mosta. Kada je pao na beton, i kola su prešla preko njega... A ona je otišla u potragu za novim, boljim, pravim čovekom...