Deblo Niotkuda

Više nikad, manje sada...

Više - manje...

Kako god...

~Više nikad, manje sada~

Zaseo je malo, čisto da predahne. "To je laž. Znaš da ćeš tu i ostati, kao i uvek.", ni ove noći nije mogao da otera misli. A ono najgore je da je glas bio u pravu. I on je znao to...

U ovakvoj situaciji, najbolje bi bilo da ostane. E tako, drago mu je bilo da je rešio to...

Ova noć je malo gora nego inače, sparna sa blagim vetrom koji mu je sušio usta. Pokušao je da sedne, i tada je tišinu noći pokvario vrisak. Ne može da zaboravi da je popio metak u predelu stomaka. Boli kao đavo, boli kao nikad. Nije mu ostalo još mnogo. Ali ne mrda nigde dok ne uradi najvažniju stvar. U srcu prerije, improvizovao je vatru, stavio da se kuva kafa u malo, metalno i pomalo zarđalo lonče, srolao cigaru, imao je seriju inhaliranja dimom i navalio se na položeno deblo, koje tu nikako nije moglo da se stvori, jer je sve bilo pusto, bez tako visoke vegetacije.

Kafa se već pušila, presipao je to u šolju i ugušio vatru, da ga kojoti ne bi primetili.

Bolelo je i dalje. "Biće sve gore", znao je i to.

Kroz misli mu je protrčala misao o njoj, njene poslednje reči pre ovog užasnog zapleta. Rekao bih "usranog", ali nije lepo psovati. Treba biti optimista, svestan realnosti, plašeći se pesimizma.

Pre nego što je dobio metak u salonu prašnjavog El Pasa, srce starog Meksika je odisalo dosadom.

"Poljubi me! Uradi to sada, i više nikad!"

Ako je više nikad, znači da je manje sada. On je jedan od likova koji žele sve i sada. Tako da je bolje više nikad, nego manje sada. Čekaće to nikad, tada će dobiti više od poljubca. A sada? Sada bi dobio daleko manje...

~Više - manje~

Spreman je. Dobro, više - manje spreman. Vežbao je baratanje revolverom, godinama je živeo po slovu zakona, krijući se iza značke. To je bilo opravdanje i karta za spas u trenucima kada mu sve dosadi pa izbuši kurvu u nekoj mračnoj ulici, Meksiko je pun prljavih pandura.

Danas je spreman, više - manje. Čim je otvorio oči, uzeo je svoju seriju. Sada je dobro. Popio šaku lekova, jutarnja doza. Nije ih gutao, žvakao ih je. Sada je još bolje. Napunio burence mecima. Sada je toliko dobro, da će da izađe. Stavio značku na rever svog kožnog kaputa, i jedino što se čulo tog dana bio je zveket mamuza o stepenište. Više - manje.

A u salonu? Gužva kao i obično... Odmah je primetio jednu mladu damu, koju mora da ima. Flertovala je sa nekim tipom, nekim traperom, šta on zna?

"Dobar dan gospodine. Molio bih vas da pođete sa nama. I vi, gospođice."

Tako su i uradili. Odveo ih je u svoju omiljenu ulicu. Ulicu smrti, ulicu razaranja njegovog sveta.

Tu mu je otac izgubio život u okršaju sa bandititma, tu mu je prva ljubav lupila šamar kada je hteo da je uzme na silu. Tu je i ubio prvi put... U toj ulici živi gospodin Lonli. A naš prljavi pandur je ceo život imao kompleks od Lonlija. Još od školskih dana. Ceo Meksiko je znao za tu priču.

Palo je šamaranje, pa je Lonli odlučio da ga provede kroz obilazak rovova blata koji su se nalazili na zimskoj podlozi starog Meksika. To pandur nikada nije preboleo. On je čak potajno i svršavao na Lonlijeve devojke, na njegovu veštinu baratanja revolverom i puškom, na njegov stil odevanja... On je ništa, poremećena buva ovog sveta... Jadan prljavi pandur.

Doveo ih je ovde sa razlogom. "Dignite ruke i okrenite se ka zidu. Prvo vi gospodine Lonli."

- Nemoj da me zoveš gospodine. Mi smo isto godište. -

"Ja ću reći kako ću da te zovem! I nemoj da mi naređuješ, ja ovde delim naređenja! Samo ja!"

To je Lonliju bilo dovoljno da shvati njegove namere. Okrenuo se brzo, sasuo mu tri metka u grudi. Lik je bio mrtav pre nego što je pao na prašnjavu kaldrmu.

Za to nije mogao biti spreman. Ni više, ni manje...

Svako na kraju postane žrtva svoje srdžbe. Kao naš prljavi pandur. Više - manje...

~Kako god~

Toliko je sve bilo brzo da nije imala vreme ni da se okrene. Pandur je ležao u moru krvi.

"Idemo odavde!", počela je da se dere i da paniči. Žene...

Probao je da je smiri, ali ona je i dalje bila u agoniji histerije. Nikada ranije nije videla mrtvog čoveka. Iako je bila dovoljno lepa da se svi poubijaju zbog nje. Nikada nije tražila to, samo se davala muškarcima bez ikakvog povoda. I uvek bi govorila "Kako god."

Zato što joj je stvarno bilo svejedno. Od nekud je izvukla skriveni revolver i opalila u pravcu njegovog stomaka. Pogodila je. Ali učinak nije ni blizu očekivanog. Ubrzo joj je mrak prekrio oči. Pesnica je onesvestila iz prve... Kako god...

Činilo se da ništa nije sanjala. Probudila se na nekom panju, u sred prerije. Osećala je miris sveže kafe i dima. On je sedeo pored nje. Tu je htela nešto da kaže, ali nije mogla. Bila je vezana, nije mogla ni da mrdne ni da priča. Ustao je, prišao joj sa nožem u ruci, savio se tako da su im glave bile u istoj ravni, a pogledi prikucani za istu stvar. Za nož. Za veliki, lovački nož.

- Sada ćemo se malo igrati. -

To je i zaslužila. Nije osećala krivicu. Znala je da će umreti večeras. Kako god...

Iz misli je trže neka toplina u stomaku. Spustila je glavu i videla nož.

- Ako izvadiš nož, iskrvarićeš za par minuta. Ako ga ostaviš, čeka te jako bolna smrt. Trajaće satima. Tome su me naučili još kao klinca. -

Ali nju nije bolelo. Ona ne može da oseti bol. Šalim se, kučka je vrištala u sebi toliko glasno da je poremetila redosled unutrašnjih organa. Suze, krv, gnoj, agonija, bol... Sve je to osećala u ustima.

On je pio kafu, pušio cigaru, naslonjen na položeno deblo koje nikako ne bi smelo biti tu.

Svuda okolo je pustoš. Ali je to sada nije zanimalo. Svejedno je...

Sada je zaspao... Krv mu se slivala niz košulju. Ugasio je vatru, kojoti neće doći privučeni vatrom, ne... Doći će privučeni mirisom krvi. O, da... Čeka je jako bolna smrt...

Više nikad neće biti kako god. Više - manje...