Jer je dovoljan samo jedan dah da zamuti ogledalo...
A ona je provokativno skidala kožu sa sebe, dala mi je sve. Ja sam sve uzeo.
Ostala je gola istina. U satenskim posteljinama gužvali smo strasti. Pomešanih principa, dva potpuna kontrasta, dva savršena bića, spojeni u jedno... Sve do danas... Sve do nikad...
Uzela je samo polu san, uzela je natečeno jutarnje lice, uzela je posledice noći. Meni ostavila da se brinem o danu, da negujem ljubav u bašti, samo preko dana.
A noću? Noću zalijem biljke. Ili nju. Ili i jedno i drugo, ne znam više. Sve je postalo tako konfuzno, sada slikam po staklu zamagljenom od prokletih jesenjih kiša. Pišem po prozoru busa, po salvetama, po računima iz kafane... Sve to spada u fasciklu pod nazivom "dan".
Pa da... Opet sam prevaren. Previše varim, prevaren mi je stomak. ;)
Dan je teži od noći, teže je preživeti dan. Izazov. A noću? Veći deo noći prespavaš...
Šta znaš o tome?
Pa da, ništa, ti spavaš...
Ako je noć tvoja želja, uzmi je. Ali nemoj da mi dosađuješ danju. Pusti da uživam bar tad.
Jer dovoljan je samo jedan dan da zamuti ogledalo...
Rekao sam dan? Izvini moja greška...
Dovoljan je samo jedan dah da zamuti ogledalo...
Ali ni to nije kompromis. Ako te stvarno interesuje, ponovo pročitaj naslov...
Prestajem sa pisanjem, uskoro je zalazak. A tu prestajem ja, tu počinje noć...
A noću?
Noću se diše duplo brže...
Sačuvaj mi ogledalo kao što sam ga i ostavio.
Нема коментара:
Постави коментар