Jedan da(n)h

Sačuvaj je od prokletih dodira.

Jer je dovoljan samo jedan dah da zamuti ogledalo...

A ona je provokativno skidala kožu sa sebe, dala mi je sve. Ja sam sve uzeo.

Ostala je gola istina. U satenskim posteljinama gužvali smo strasti. Pomešanih principa, dva potpuna kontrasta, dva savršena bića, spojeni u jedno... Sve do danas... Sve do nikad...

Uzela je samo polu san, uzela je natečeno jutarnje lice, uzela je posledice noći. Meni ostavila da se brinem o danu, da negujem ljubav u bašti, samo preko dana.

A noću? Noću zalijem biljke. Ili nju. Ili i jedno i drugo, ne znam više. Sve je postalo tako konfuzno, sada slikam po staklu zamagljenom od prokletih jesenjih kiša. Pišem po prozoru busa, po salvetama, po računima iz kafane... Sve to spada u fasciklu pod nazivom "dan".

Pa da... Opet sam prevaren. Previše varim, prevaren mi je stomak. ;)

Dan je teži od noći, teže je preživeti dan. Izazov. A noću? Veći deo noći prespavaš...

Šta znaš o tome?

Pa da, ništa, ti spavaš...

Ako je noć tvoja želja, uzmi je. Ali nemoj da mi dosađuješ danju. Pusti da uživam bar tad.

Jer dovoljan je samo jedan dan da zamuti ogledalo...

Rekao sam dan? Izvini moja greška...

Dovoljan je samo jedan dah da zamuti ogledalo...

Ali ni to nije kompromis. Ako te stvarno interesuje, ponovo pročitaj naslov...

Prestajem sa pisanjem, uskoro je zalazak. A tu prestajem ja, tu počinje noć...

A noću?

Noću se diše duplo brže...

Sačuvaj mi ogledalo kao što sam ga i ostavio.

Deblo Niotkuda

Više nikad, manje sada...

Više - manje...

Kako god...

~Više nikad, manje sada~

Zaseo je malo, čisto da predahne. "To je laž. Znaš da ćeš tu i ostati, kao i uvek.", ni ove noći nije mogao da otera misli. A ono najgore je da je glas bio u pravu. I on je znao to...

U ovakvoj situaciji, najbolje bi bilo da ostane. E tako, drago mu je bilo da je rešio to...

Ova noć je malo gora nego inače, sparna sa blagim vetrom koji mu je sušio usta. Pokušao je da sedne, i tada je tišinu noći pokvario vrisak. Ne može da zaboravi da je popio metak u predelu stomaka. Boli kao đavo, boli kao nikad. Nije mu ostalo još mnogo. Ali ne mrda nigde dok ne uradi najvažniju stvar. U srcu prerije, improvizovao je vatru, stavio da se kuva kafa u malo, metalno i pomalo zarđalo lonče, srolao cigaru, imao je seriju inhaliranja dimom i navalio se na položeno deblo, koje tu nikako nije moglo da se stvori, jer je sve bilo pusto, bez tako visoke vegetacije.

Kafa se već pušila, presipao je to u šolju i ugušio vatru, da ga kojoti ne bi primetili.

Bolelo je i dalje. "Biće sve gore", znao je i to.

Kroz misli mu je protrčala misao o njoj, njene poslednje reči pre ovog užasnog zapleta. Rekao bih "usranog", ali nije lepo psovati. Treba biti optimista, svestan realnosti, plašeći se pesimizma.

Pre nego što je dobio metak u salonu prašnjavog El Pasa, srce starog Meksika je odisalo dosadom.

"Poljubi me! Uradi to sada, i više nikad!"

Ako je više nikad, znači da je manje sada. On je jedan od likova koji žele sve i sada. Tako da je bolje više nikad, nego manje sada. Čekaće to nikad, tada će dobiti više od poljubca. A sada? Sada bi dobio daleko manje...

~Više - manje~

Spreman je. Dobro, više - manje spreman. Vežbao je baratanje revolverom, godinama je živeo po slovu zakona, krijući se iza značke. To je bilo opravdanje i karta za spas u trenucima kada mu sve dosadi pa izbuši kurvu u nekoj mračnoj ulici, Meksiko je pun prljavih pandura.

Danas je spreman, više - manje. Čim je otvorio oči, uzeo je svoju seriju. Sada je dobro. Popio šaku lekova, jutarnja doza. Nije ih gutao, žvakao ih je. Sada je još bolje. Napunio burence mecima. Sada je toliko dobro, da će da izađe. Stavio značku na rever svog kožnog kaputa, i jedino što se čulo tog dana bio je zveket mamuza o stepenište. Više - manje.

A u salonu? Gužva kao i obično... Odmah je primetio jednu mladu damu, koju mora da ima. Flertovala je sa nekim tipom, nekim traperom, šta on zna?

"Dobar dan gospodine. Molio bih vas da pođete sa nama. I vi, gospođice."

Tako su i uradili. Odveo ih je u svoju omiljenu ulicu. Ulicu smrti, ulicu razaranja njegovog sveta.

Tu mu je otac izgubio život u okršaju sa bandititma, tu mu je prva ljubav lupila šamar kada je hteo da je uzme na silu. Tu je i ubio prvi put... U toj ulici živi gospodin Lonli. A naš prljavi pandur je ceo život imao kompleks od Lonlija. Još od školskih dana. Ceo Meksiko je znao za tu priču.

Palo je šamaranje, pa je Lonli odlučio da ga provede kroz obilazak rovova blata koji su se nalazili na zimskoj podlozi starog Meksika. To pandur nikada nije preboleo. On je čak potajno i svršavao na Lonlijeve devojke, na njegovu veštinu baratanja revolverom i puškom, na njegov stil odevanja... On je ništa, poremećena buva ovog sveta... Jadan prljavi pandur.

Doveo ih je ovde sa razlogom. "Dignite ruke i okrenite se ka zidu. Prvo vi gospodine Lonli."

- Nemoj da me zoveš gospodine. Mi smo isto godište. -

"Ja ću reći kako ću da te zovem! I nemoj da mi naređuješ, ja ovde delim naređenja! Samo ja!"

To je Lonliju bilo dovoljno da shvati njegove namere. Okrenuo se brzo, sasuo mu tri metka u grudi. Lik je bio mrtav pre nego što je pao na prašnjavu kaldrmu.

Za to nije mogao biti spreman. Ni više, ni manje...

Svako na kraju postane žrtva svoje srdžbe. Kao naš prljavi pandur. Više - manje...

~Kako god~

Toliko je sve bilo brzo da nije imala vreme ni da se okrene. Pandur je ležao u moru krvi.

"Idemo odavde!", počela je da se dere i da paniči. Žene...

Probao je da je smiri, ali ona je i dalje bila u agoniji histerije. Nikada ranije nije videla mrtvog čoveka. Iako je bila dovoljno lepa da se svi poubijaju zbog nje. Nikada nije tražila to, samo se davala muškarcima bez ikakvog povoda. I uvek bi govorila "Kako god."

Zato što joj je stvarno bilo svejedno. Od nekud je izvukla skriveni revolver i opalila u pravcu njegovog stomaka. Pogodila je. Ali učinak nije ni blizu očekivanog. Ubrzo joj je mrak prekrio oči. Pesnica je onesvestila iz prve... Kako god...

Činilo se da ništa nije sanjala. Probudila se na nekom panju, u sred prerije. Osećala je miris sveže kafe i dima. On je sedeo pored nje. Tu je htela nešto da kaže, ali nije mogla. Bila je vezana, nije mogla ni da mrdne ni da priča. Ustao je, prišao joj sa nožem u ruci, savio se tako da su im glave bile u istoj ravni, a pogledi prikucani za istu stvar. Za nož. Za veliki, lovački nož.

- Sada ćemo se malo igrati. -

To je i zaslužila. Nije osećala krivicu. Znala je da će umreti večeras. Kako god...

Iz misli je trže neka toplina u stomaku. Spustila je glavu i videla nož.

- Ako izvadiš nož, iskrvarićeš za par minuta. Ako ga ostaviš, čeka te jako bolna smrt. Trajaće satima. Tome su me naučili još kao klinca. -

Ali nju nije bolelo. Ona ne može da oseti bol. Šalim se, kučka je vrištala u sebi toliko glasno da je poremetila redosled unutrašnjih organa. Suze, krv, gnoj, agonija, bol... Sve je to osećala u ustima.

On je pio kafu, pušio cigaru, naslonjen na položeno deblo koje nikako ne bi smelo biti tu.

Svuda okolo je pustoš. Ali je to sada nije zanimalo. Svejedno je...

Sada je zaspao... Krv mu se slivala niz košulju. Ugasio je vatru, kojoti neće doći privučeni vatrom, ne... Doći će privučeni mirisom krvi. O, da... Čeka je jako bolna smrt...

Više nikad neće biti kako god. Više - manje...

U Brzom Galpou

"Stiže par kapi kiše. Poslednjih dana je najveća fora da pijem kišu. Jer svaka ima neku svoju priču.

Od neba do asfalta, dug je put.", to je bila najgora zamisao koju je mogao da stvori u ovakvom trenutku. Išao je na sastanak sa nekim likovima, da završi neki posao, a kasnije na neki gala prijem kod rođakine sestre od tetke sa očeve strane. Stao je, pogledao na sat (koji nema) shvativši da jako sporo otkucava unazad. "Dobar je to znak.", još jedna bačena stranica... Nije to bilo baš tako, bar ne sve do prijema, kada se sve u njemu iznenada promenilo... Kao da nikada ranije nije imao prilike da uživa u sumraku sa Ajfelovog tornja, gledajući pravo u grad svetlosti, u grad ljubavi... "Najlepši prizor na celom svetu i u obližnjim galaksijama.", tako je mislio sve do sad. Taj prizor je ulepšala jedna devojka... Možete zamisliti koliko je bila lepa? Kladim se da ne možete, ali nema veze. Idemo dalje, haha:))

Neću ni da trošim reči, niti da oskrnavim tu lepotu jadnim jezikom, izumom čovečanstva. Ona zaslužuje nešto božje, a to nisam ja. "Mene prate duhovi melanholije. Ali se iskreno i osećam prijatno u njihovom društvu... Barem nisam sam... Kakav glup pokušaj optimizma na tako patetičan način izlaganja!", ponovo misliš o takvim stvarima liku. Uspori malo, opusti se, sada ćeš da joj priđeš i da je pitaš da li želi cigaru. Hajde, neće stajati tu celo veče na balkonu Ajfela! Tako je i uradio. Nečujno je došao iza tih predivnih leđa. Uzela je cigaru. Pričali su... Popili su i čašu vina. Čak su se i poljubili. Na kraju su šetali ivicom balkona. Bosi, zajedno, srećni jer su srećni...

Onda je on rešio da je gurne sa krova. Dok je padala, okrenuo se sa svojim starim, pomalo zlobnim osmehom. Zapalio je cigaru. Osetio je dim, povetarac mu je hladio usne od njenih.

"Glupa kučka...", bravo dečko, to je pravo razmišljanje. Tako treba. Sada se vrati kući, gotovo je...

Dok je padala shvatila je nešto što je mislila da nikada neće. Shvatila je da će je svako izdati...

Svako razočarati. Nekako je to znala i ranije, ali kao da nije htela da prizna. Njena prošlost je u nekom tunelu, odsečena od bilo kakvih izvora života i slobode. Ma ne... Kako glup izbor reči za nešto tako, mislim, priča se da je samo to ispravno... I ništa više... Nedorečen sam, izvini. Idemo dalje... Ceo vek je tragala za pravim čovekom. Za nekim ko će joj savršeno odgovarati. Pošto je imala samo promašaje, shvatila je da ima previsok kriterijum, i da se njenom lepotom izdvaja od drugih. "Nikada neću naći pravog muškarca!", govorila je često. Toliko često da je postala luda. U svakom prolazniku muške populacije, videla je potencijalnog ljubavnika... Davala se olako, na trep. Nije marila za moral, ni za stid, imala je opsesiju. A svi su je voleli jer je bila jedna od jeftinijih drolja. Radila je u prašnjavom baru gde matori bajkeri igraju bilijar i jedu pite sa limunom. Ponekad dođe neki šaban, i onda nastane tuča, pa se jedino tada lokal provetri jer tad dođu pajkani i inspekcija. To je propalo mesto propalih ljudi, ali... To ali... Ali i ljudi iz elite ove pišljive metropole. Njihovo prisustvo je vezano da davni kult ispijanja krvi devicama u podrumu tog lokala... Ma ne bre... Kako glup način da uplašiš nekoga... Idemo dalje...

To je bilo tako sve do tad. Do te noći... Dok je po ko zna koji put gledala dosadnu glavnu ulicu. Osvetljena uličnim svetlima, išarana automobilima koji jako brzo prolaze tu. Gledala je u taj grad mržnje, besa i razočarenja. "Najgori prizor na svetu celom i u svemiru.", često je govorila... Ali tu sliku je ulepšalo njegovo prisustvo...

Nosio je košulju, raskopčanu do grudi, pušio cigaru, kao neki baja, sa levom šakom u džepu, ponosno na vrhu mosta gleda ispod sebe, gleda glavnu ulicu. "Možda je on pravi. Priđi mu, smesta!", glas u toj lepoj glavici je bivao sve jači. "Pitaj ga da li ima upaljač!", tako je i uradila. A on? On je hteo upaljač. Šetali su se po mostu, pričali. Čak su se i poljubili... A onda je ona shvatila da on nije pravi, i bacila ga je sa mosta. Kada je pao na beton, i kola su prešla preko njega... A ona je otišla u potragu za novim, boljim, pravim čovekom...

Oprema

Rukavica, šešir, džemper i NIKE patike...

Osim patika, koje sam ubacio sa oduševljenjem, iako nisam neki Najk fan, to je njegova standard oprema za horor. Prodao bih bubreg da posedujem te legendarne stvari...

Majstori horora: Strah u ulici Brestova

Glupo je pričati o strahu a ne spomenuti likove koji su ga praktično i definisali. Ovaj blog će se redovno baviti tom tematikom, a prvi na listi majstora horora je čuveni zlikovac Fredi Kruger iz kultnog serijala filma "A Nightmare On Elm Street", maestralno delo nastalo iz pera Wes Craven-a. Prvi put su se sedišta bioskopa zatresla od straha davne 1984. Od tada, horor kao pojam je potpuno promenjen. Donekle zahvaljujući Robert Englund-u, koji je portretirao Fredija, i glumio ga sve do 2010. kada je tu ulogu, na opšte razočarenje preuzeo Jackie Earle Haley. Kako vele novi trendovi, sve što je novo, to je i dobro. Rećiću: "Ne baš!"

Nije bitno niti me interesuje ko je bolji glumac, ja sam prešao u tinejdž doba nateklih očiju od lika koji je igrao gospodin Englund. Za ovog novog pacera nemam reči, gledao sam film, nije mi se nešto posebno dopao, nije to to... Fredi više nije onaj stari dobri zlikovac sa dozom crnog humora u sebi koji seje smrt u snovima.

Da, to je njegova fora. Ne postoji u stvarnom svetu, on je to mesto prepustio drugim horor junacima i nakazama, njegov teren je san. Ako mene pitate, to je neverovatno jak psihološki efekat. San je mesto gde svi rado i oberučke pobegnemo od stvarnosti i od problema, željni odmora. Ono što je cilj gorepomenutog lika je da vas ganja baš tu. Okej, ništa strašno, to je samo košmar, zar ne? Ne baš... Ako te Fredi ubije u snu, onda si mrtav i u stvarnom životu. I tu počinje pravi horor. Kruger je tip freak-a koji se pojavljuje u velikom stilu. Voli decu, i uglavnom njih i ubija. Dolazi nam sa rukavicom koja nosi povelike žilete locirane na vrhovima prstiju. Koliko njih je ubijeno time, ostaje jako diskutabilno pitanje. Da li bi bilo dovoljno da kažem da ga je čuveni časopis "Wizard magazine" proglasio za 14. po redu najvećeg zlikovca ikada?

Pričajmo još malo o samom pojavljivanju. Kada čujete pesmu "One, two, buckle my shoe", samo u prepevanom izdanju "One, two, Freddy's coming for you, three, four, better lock the door...", znate da je vašem životu došao kraj. Mislim da nikada neću uspeti da zaboravim tu jezivu melodiju. Posebno u filmu "Freddy VS Jason", gde se maklja protiv Jason Voorhees-a, još jednog poznatog zlikovca koga svi jako dobro znamo iz ostvarenja "Friday the 13th"

I tako dolazimo do miksa dva, skoro pa podjednako jaka horor džankija. I jedan i drugi su besmrtni, tipični primeri klase undead, tako da šibanju nema kraja. Toplo preporučujem film, uplašite se sa svojim voljenima, uz ekran koji će biti crven skroro sve vreme. Razlog zbog kojeg sam našeg Fredija odabrao, je sam strah. Već sam rekao da ne može biti ubijen, on se hrani strahom drugih. Ubija, ljudi i deca se plaše, onda se vrati duplo jači spreman za nova otvaranja creva i sve što nam servira. Ne može biti zaustavljen, samo uspavan. Kada se niko ne plaši, onda nema snage za nove horor pohode, pa mirno čeka sledeću priliku. U filmu sa Jasonom ga je oživeo da bi ubijao. Ljudi su zaboravili na njega, pa je digao svog kolegu iz groba, naterajući ga da ubija. Svi su mislili da se Fredi vratio, pa je nastala opšta panika, i pogađate, to mu je dalo snage da se vrati u život punog apetita haranja po snovima. Ono što nije očekivao je da je stvorio takmaca, koji hoće deo kolača (mesa) za sebe. Iskreno, kroz ceo film navijao sam za Fredija. Ostaje horor favorit u bilo kom smislu. Prepoznatljiv je ne samo po svom oštrom "produžetku" ruke, već i po crveno-zelenom i iscepanom džemperu i po braon šeširu koji ponosno nosi par izgoretina od vatre. A faca? Brrrrr. Faca mu je jedna od onih koje se pamte na prvi pogled. Koža glave mu je nastradala u plamenu tako da se vide samo nepravilne gomile kože/mišića. Takođe, nije ništa posebno mišićav, niti razvijen, ništa posebno visok, regular tip lika. To se donekle promenilo rimejkom iz 2010. godine, da dodam, svog najvećeg razočarenja u oblasti horora. Pisao bih još o njemu, ali me je ova tema zagolicala, tako da ću odgledati po deseti put neki njegov film.

Do ponovnog susreta, lepo spavajte... Buahahahahaha!

Oko

Laganu šetnju po šljunkovitoj obali plaže prekinuo je posve neprijatan upad svetlosti u njegove oči izmorene od intenziteta svetlosti. "Bravo, ponovo si zaboravio cvikere", dobacio je u bradu.

Prvo pitanje koje je postavio bilo je: "Odakle se odbija svetlost?"

Par koraka napred čekao ga je odgovor.

Na prvi pogled, taj komad čelika je izgledao jako primamljivo i posebno...

Kada ga je spazio u pesku tik do mora, znao je da će se njegova kolekcija obogatiti novim predmetom. Znao je i da su suđeni jedno za drugo, to je shvatio kada ga je uzeo u ruku i očistio od peska. Osetio je toplotu, šaka je gorela. Bio je vreo od Sunca, ali romantik u njemu je odbacio tu činjenicu, pripisujući toplotu nekoj magičnoj sili. "Horusovo oko", pomisli. Jedan od najpoznatijih simbola Egipta. Šta zna o njemu? Hmmmm... Ništa posebno. Zna da je Horus bog sa glavom sokola, i da njegovo oko predstavlja simbol pravde, istine, takođe ima zaštitnu ulogu od zla...

Sve je to lepo, ali postoje par stvari koje čuvanje te amajlije vuče za sobom. To nikako nije znao.

Odlučio je da se vrati u kuću u kojoj je odseo. Misteriozan predmet je našao utočište u vlažnom džepu. Na putu do kuće su se dešavale čudne stvari. Mačke i psi su ga stalno pratili, ptice kao da su proletale tik iznad njega, uši su mu zujale od nekog čudnog zvuka - kao da ga prati neki demon koji šapuće nešto na nekom čudnom jeziku, sastavljenog pretežno od samoglasnika. Toliko je bilo realno da se okrenuo par puta, iako ne veruje u takve stvari. Iza sebe je video - pogađate, ništa posebno. Plažu, more, miran i sunčan primorski dan. Pokušao je da odbaci sve te mračne misli tako što se koncentrisao na onaj tipičan i neopisiv miris mora. Ubedio je sebe da mu se pričinjavaju glasovi i gluposti jer je uzbuđen zbog predmeta u džepu za koji je sada imao osećaj da je težak hiljadu tona i da ga vuče pravo u zemlju. Dogegao se do te sobe i odmah ga je sakrio u fioku pored kreveta. Zaista, osećao je njegovu auru. Kako je baš on to našao, ko ga je izgubio/ostavio? To se verovatno nikada neće saznati. Ono što je njemu bilo bitno u tom momentu je činjenica da jedva stoji od umora. Obučen, pao je na krevet i zaspao gotovo istog trena kada mu je lice dodirnulo jastuk. Sutra ga čeka naporan put. Put do starog grada, vreme odmora je prošlo. Cela nedelja je prošla od kako je prvi put kročio iz autobusa ukočen od dugog puta i konstantnog sedenja. U tom vrtlogu misli se izgubio, i utonuo u san.

Zamišljao je svoj dom išaran hijeroglifima kojima je znao značenje. Pisalo je da samo mudri vladaju, da hrabri brane državu a da vredni rade i obrađuju zemlju. To je neki segment iz podele vlasti nekog tamo filosofa, Platona, činilo mu se. Ali to je Grčka, kakve veze to ima sa egipatskim slikovnim pismom?

Izašao je napolje i umalo se nije onesvestio od vrućine. Kuća mu je locirana odmah pored bazara, masa ljudi je išla u svim pravcima oko njega, a prejake zrake blokiraju platna razapeta iznad njega. Kao da se nalazi u sred pustinje, ljudi imaju znatno tamniji ten. To ga je bunilo jer je navikao na daleko bleđi prosek. Nema dileme, nalazi se u Egiptu. Načinio je par koraka napred, ciljajući središte pijace koja je bila dupke puna tog dana. Razgledao je tezge, trgovci su mu nudili prodornim glasom predmete i namirnice. "Dakle tako je izgledao buvljak u starom veku", nije baš kao u filmovima i knjigama. Oštar smrad životinja se širio munjevitom brzinom svuda oko njega. Pogled mu je okupirao klinac koji je oko vrata nosio to oko. Isto koje je on danas našao...

Izgleda kao on u mlađim danima... Ili je to varka mozga koji ključa od vrućine.

Obratio mu se na nekom jeziku jako teškog dijalekta. Taj čudan jezik je obilovao samoglasnicima, baš kao i onaj šapat koji je čuo iza sebe. Iako nije nikada ranije čuo ništa slično, savršeno je razumeo svaku reč koju je mali pričao. Taj jezik je melodija, jako zvučan, mek i pevljiv. Pričao je o hladnom vetru koji čini da se naježiš, o samom duhu Seta, boga haosa i destrukcije, koji prati čuvara. Odlučio je da preseče monolog pitanjem zašto je obrijao obrve. Zaista, primetio je da nema obrve, do izražaja dolaze jedino krupne i crne oči na tom mladom licu.

"Uginula mi je mačka. Kada ti ugine mačka, u znak žalosti brijaju se obrve", dok je dečak pričao, setio se mačaka koje su ga pratile. Sve se nekako neobično i nepovezano sklapa.

Tu se probudio. Autobus je uleteo u rupu, pomerajući mu bubreg levo-desno ali u oba pravca.

Već drugi put sanja isti san. Sada je na putu do kuće zajedno sa okom koje nosi svuda sa sobom.

Pospano je blenuo kroz prozor sa koga su se slivale kapi mlake, letnje kiše. Smiruje ga ritam kiše koja je udarala o krov autobusa. Pogledom je pratio kapi. Odjednom, primetio je da se nešto čudno dešava napolju. Neke blede senke su kao kroz blic sevale po šumi. U mraku je to bio savršeno jeziv kontrast. "Previše radiš dečko dragi", prepisao je te prikaze njegovoj mašti i sanjivom stanju. Do kraja puta, spazio je te senke još u nekoliko navrata. Prvi put se plaši tom jačinom da se blago trese. Taj strah je dovoljno jak da mu skotrlja mrave, koji mile po leđima.

Počeo je da gricka nokte i da dodiruje uvo, tik koji nosi od detinjstva. Stegao je stomak naprezajući trbušnjake, kao da je čekao da se nešto desi. Sa tim osećajem je ušao u stari grad.

I tada je krenula prava noćna mora. Narednih dana je imao osećaj da ga neko prati, osećao je prisustvo u stanu. Znao je da nije sam. Potražio je na internetu informacije o oku boga Horusa. Nije puno toga saznao. Horus se borio sa Setom, i u tom dvoboju ostao bez oka. Ko ga nađe, ima dragoceno oko boga, neprocenjiv predmet. Ali tu se javlja jedan problem...

Setov duh, mumija, traga za njim. Proganja čuvara. Priređuje mu strašne stvari, od kojih se na kraju poludi. Pošto oko ima zaštitnu ulogu, mumija čuvaru fizički ne može ništa, ali može da utiče na stvari oko njega. Tako je i bilo...

Vrata su se sama od sebe zaključavala, svetlo se palilo i gasilo, stvari su bivale razbacane svuda...

Tada je shvatio da to protiv čega se bori nije sa ovog sveta. Plašio se, nije spavao noćima, dane je provodio u milosti i nemilosti te mumije. Hteo je da sve to prestane, ali nikako nije želeo da se otarasi predmeta. Onda je shvatio da svaku dobru stvar prati i ona loša, ta tamna strana. Postao je čuvar oka u večitoj borbi sa duhom koji želi da mu na sve načine otme to oko. Navikao je na to da ga prate mačke i da čuje glasove, ponekad čak i vidi onog malog dečaka u nekom od prolaznika. Kao da ga posmatra. Tražio je sigurnost u svetlu, u gužvi, bio je retko sam... Ali tada, pred spavanje, kada si sam sa sobom i sa sobom, u sobi krene bolesni ritual zlobe. Prvo jezivi smeh od koga iz momenta zaboli glava, zatim osećaj u stomaku kao da je pojeo kantu žuči i gnoja. Paranoja, fobije, panični strah, napadi panike su sve češći. To se odrazilo i fizički. Dobijao je neke alergije, čudne ranice ispunjene limfom, zatim nepravilan rad srca, vrtoglavice, malaksalost i sve što uz to ide. I noćas ne spava, razmišlja o oku koje je stacionirano na posebnom mestu u sobi. Čuje aplauze posle svega što uradi, prate ga osobe koje kao da lebde po betonu...

Stalno vidi isto lice, lice zlobe, lice tog duha, mumije, čega god...

Nema mira, nigde nije siguran. Ne može da pobegne. Ali zašto bi? On ima oko, pobednički predmet. Sve je to znao. I sve to zna i večeras...

Jedina stvar koju ne zna je kako pobediti duha?

Kako kada je on proziran, nemoguće je naneti mu štetu...

Za tim odgovorom traga...

A to je borba protiv samog sebe. Svako ima tamnu stranu...

Upravo me ona interesuje... A tebe?